Apstrakcija

Apstrakcija prosto znaci uproscavanje. Matematicki gledano, apstrakcija opisuje odnos izmedju dve pojave P1 i P2 za koje vazi da je pojava P1, za koju kazemo da je „apstraktna“, podskup pojave P2, za koju kazemo da je „konkretna“. Recimo, ako imamo dva crteza, jedan fotorealisticni i jedan koji je skica tog fotorealisticnog crteza, onda mozemo reci da je skica apstraktni a fotorealisticni konkretni crtez jer su svi detalji skice sadrzani unutar fotorealisticnog crteza (znaci da je skica podskup fotorealisticnog crteza.)

U realnosti, sve sto se moze opaziti je apstraktno. Recimo, niko nikada u zivotu nije opazio jednu jedinu stvar u njenoj celovitosti. Mada mi cesto mislimo da poznajemo neke stvari u potpunosti, to se zapravo odnosi na to koliko je nama potrebno da znamo o njima (znati nesto u potpunosti znaci znati nesto onoliko koliko nam je potrebno da znamo.) No, cak i da se potrudimo da saznamo neku stvar u njenoj celovitosti to nam ne bi poslo za rukom zato sto nijedna stvar ne postoji u izolaciji, odnosno, sve stvari su medjusobno povezane. Sta to znaci? To znaci da bi mogli da spoznamo bilo koju stvar u njenoj celovitosti morali bi da spoznamo i sve ostale stvari koje cine univerzum kako bi mogli da spoznamo sve odnose koje formira stvar cija nas celovitost interesuje. Prostim recima, morali bi da spoznamo univerzum u svojoj celovitosti. Medjutim, to je iz ociglednih razloga nemoguce: mi smo deo univerzuma, tako da ne mozemo da spoznamo (sto znaci da ne mozemo da sadrzimo u sebi) nesto sto sadrzi nas, prvo zato sto ne postoji dovoljno prostora da bi mogli da sadrzimo jednu tako obimnu stvar, a drugo zato sto bi to dovelo do logicke greske koja se zove beskonacna rekurzija (sadrzati samog sebe unutar sebe.) Tako da je spoznaja uvek polovicna, a svaka opazena pojava uproscena verzija realne pojave (koja ostaje vecito neprimetna, sto bi neki „filozofi“ rekli, „transcendentna“.) To, naravno, nikako ne znaci da su pojmovi „apstraktno“ i „konkretno“ besmisleni, vec samo da ih ne treba shvatati u bukvalnom, apsolutnom, smislu. U realnosti, mozemo reci, sve je u isto vreme i apstraktno i konkretno – nista nije ili jedno ili drugo. To je prosto zato sto ne postoje krajnosti, vec samo skup stepena ciji nam je broj elemenata zauvek nepoznat (koji je konacan, nikako beskonacan, mada beskonacnost u realnosti ne znaci nista drugo osim „nenavedena konacnost“, ali necemo sad o tome.) Dakle, nista nije potpuno/apsolutno apstraktno i nista nije potpuno/apsolutno konkretno. Da bi mogli da odredimo da li je neka pojava apstraktna ili konkretna, potrebna je referentna tacka, neka pojava u odnosu na koju mozemo da kazemo da je data pojava apstraktna (ukoliko je njen podskup) ili konkretna (ukoliko je njen nadskup.) Apsolutno konkretno i apsolutno apstraktno, u realnosti, ne znaci apsolutno nista osim apsolutno konkretno i apsolutno apstraktno u okviru znanja pojedinca. Drugim recima, za pojavu kazemo da je apsolutno konkretna ako ne poznajemo pojavu koja je konkretnija od nje, dok za pojavu kazemo da je apsolutno apstraktna ako ne poznajemo pojavu koja je apstraktnija od nje. No, nepoznavanje i nepostojanje, odnosno, poznavanje i postojanje nisu ista stvar. I makoliko covek poznavao postojanje, postojanje ce uvek biti siri skup od skupa poznatog. Ovo pravilo ne vazi samo za pojmove apstraktno i konkretno, vec i za svaki drugi antonim. To je upravo ono na sta je Heraklit mislio kada je rekao da su put prema gore i put prema dole jedan te isti put (odnosno, da suprotnosti/krajnosti ne postoje, vec samo kontinuum, odnosno, stepeni jednog te istog, ili matematicki receno, umesto bivalentne logike koristimo polivalentnu logiku, ili preciznije, umesto ogranicenih skupova vrednosti koristimo beskonacne skupove vrednosti.)